Drugi život livnice

Drugi život livnice

„Za ovakve radnike uvek bih se borio”, kaže novi vlasnik Industrijskog kombinata u Guči Milanko Gordić, ali opisuje kako izgleda kad Srbin u svojoj državi uloži dva miliona evra i odmah primi na posao 126 radnika
Autor: Gvozden Otašević

Guča – U topionici Industrijskog kombinata u Guči ponovo su potpaljene sve četiri peći, pre deset dana isporučeno je prvih 100 tona kugli flotaciji RTB-a Bor, svih 126 zaposlenih dobili su prvu platu, a čak do kapije seže privlačni miris iz kazana u radničkoj menzi. Tako je oživela kuća u kojoj je jednog dana, pre dve godine, ostao samo portir s ključem, da bi sačekao stečajnog upravnika.

Zatim je 20. marta lane proglašeno i bankrotstvo kombinata koji je poslovao u sastavu koncerna „Farmakom” iz Šapca i imao 301 radnika. Prodat je kao pravno lice, prošlog februara, preduzeću „Oleks” iz Užica za 167 miliona dinara.

– Pokrenuli smo fabriku i pre nego što sam očekivao, jednu ekipu primio sam 1., drugu 15. aprila. Prvi utisci o zaposlenima su izuzetno povoljni: žele da rade, ne pitaju za platu, ni kolika je, ni kad će. Oni su već bili u kombinatu, ali nisam očekivao da ću naći tako obučene ljude. Za takve bih se uvek borio i pustio suzu ako je potrebno. Znam da je ovo velika prilika i za njih jer je Guča malo mesto, pa kad više stotina ljudi izgubi posao ne može ga lako naći – kaže za „Politiku” Milanko Gordić (58), vlasnik „Oleksa”.

Priča nam da je svoje užičko preduzeće osnovao pre 23 godine radi sakupljanja i prerade sekundarnih sirovina, i da je taj kolektiv od samo 35 zaposlenih za pet poslednjih godina prijavio dobit od čak pet miliona evra.

– Ali, prošle godine suočili smo se sa problemom plasmana naših sirovina, jer su brojne peći u železarama i livnicama pogašene. I sami smo došli na ivicu da budemo zatvoreni, iako „Oleks” ima i kapital i ljude i sredstva za proizvodnju. Da se to ne bi dogodilo odlučili smo da kupimo nekog od naših kupaca.

Radnicima IKG-a sledi doplata
Svi radnici Industrijskog kombinata u Guči koji su bili zaposleni u fabrici u trenutku proglašenja stečaja, dobili su iz državnog fonda solidarnosti devet mesečnih minimalnih zarada, i povezan im je radni staž u trajanju od devet meseci. Pored toga, zaposlenima sledi i neka doplata, od novca dobijenog prodajom IKG – a. Stečajni upravnik Aco Milošević nije mogao da saopšti o kojim iznosima je reč jer se obračunavaju uz pomoć posebnih tabela, ali je moguće da će to biti između 20.000 i 30.000 dinara po radniku.
Gordić je u Guči odmah primio šestoro inženjera koji su nekad radili u IKG-u, trenutnoj posadi od 126 radnika dodao i svojih 14, iz „Oleksa”, pa sada u kombinat svakodnevno na posao dolazi 140 zaposlenih. Oživele su četiri celine IKG-a, topionica, livnica, proizvodnja cevi i izrada peći na čvrsto gorivo. Ostaje još peta, automatska livnica koja može da izbaci pet tona odlivaka na sat. Očekuje se da proradi za 30 dana i da kombinat tu i u drugim pogonima zaposli još 50 do 70 meštana. Međutim, automatska livnica nije bila obuhvaćena kupoprodajnom cenom već je ostala u posedu kuće za lizing, pa je Gordić za nju morao da doplati 125.000 evra.

To je bio samo jedan u nizu problema s kojima se ovde suočio novi vlasnik i koji svedoče kako izgleda kad Srbin u svojoj državi uloži dva miliona evra i odmah primi na posao 126 radnika.

– Ovaj kombinat je decenijama isporučivao flotacijske kugle basenu u Boru, koji sada ima godišnji ugovor na 12.000 tona sa livnicom u Ljigu. Tri puta sam putovao u Bor, molio da i nas uključe za dobavljače i zahvalan sam im što su, evo, prihvatili da im do kraja godine isporučimo 2.000 tona. U tim pregovorima puno mi je pomogao načelnik Moravičkog okruga, Slobodan Jolović, i hvala ljudima u Boru što su nam dali vazduh, da preživimo do kraja ove godine. Ali, već sledeće napraviću priču na ekonomskim principima, jer ja svoj posao ne zasnivam na molbama.

Gučka livnica je ranije, inače, borskom rudniku, koji je i danas državno preduzeće, godišnje prodavala 10.000 tona kugli prečnika 60 milimetara, koje vrede oko 700 evra po toni i služe da bi se u velikim dobošima sitnila ruda.

I prvu platu – 10 miliona bruto od čega je državi pripalo 4,5 miliona – Gordić je obezbedio od svog, ranije zarađenog novca. Uzdao se i u državne subvencije od 200.000 dinara po radniku za novo zapošljavanje, ali uzalud. Prvo su mu rekli da to važi samo za radnike starije od 50 i mlađe od 32 godine, i za invalide.

– Takvih je na spisku 36, ali ni sam ne znam kako priznali su mi subvencije samo za šestoricu, i još je pitanje kad će doći taj novac. U međuvremenu, te koji donose subvenciju morao sam da primim po ugovoru o delu, a doprinosi za njih su 20 odsto veći nego za primljene po ugovoru o radu. Još mi je dolazila neka kontrola zbog toga, da sam znao ne bih se ni obraćao za te pare, sve mi je preselo.

Nekoliko meseci, dragocenih za ovaj posao, Gordić je, opet ne svojom krivicom, izgubio krajem prošle godine na prethodnom, propalom konkursu za prodaju IKG-a, kad je takođe bio jedini ponuđač sa istom cenom. Tada je odbor poverilaca IKG-a odlučio (3:2 u glasovima) da mu se ne proda fabrika, pri čemu je i Poreska uprava bila protiv prodaje, pa je tako usledio novi konkurs, i to je trajalo novih stotinu dana.

– Već smo dostigli neki ozbiljan kapacitet i dosta sam izneo na svojim leđima, uz pomoć nekolicine ljudi. Sam sam kupio fabriku, obezbedio sirovine, zaposlio 126 radnika, ali osećam da nam nedostaje šira podrška. Ne toliko finansijski, već da bih lakše i brže rešio ono što nije u mojoj moći – rekao nam je Milanko Gordić.

AddThis Sharing Buttons

Pročitajte takođe

IFC i Opportunity banka obezbedili 6,5 mil EUR za poljoprivrednike, mikro i mala preduzeća

IFC i Opportunity banka obezbedili 6,5 mil EUR za poljoprivrednike, mikro i mala preduzeća Međunarodna …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *