Losos sa Zlatibora – Srpsko-danski „Barbe Seafood“ prerađuje losos u Požezi, u planu nova investicija vredna 7 mil EUR
| Izvor: Biznis&Finansije

Danas, kada je globalno tržište sirovina u padu i kada se proizvođači nafte, čelika ili bakra hvataju za glavu, ipak postoji roba kojoj uporno raste tražnja, a sa njom i cena: losos! Jedna riba prosečne težine odgajena u Norveškoj trenutno vredi više nego barel norveške nafte, i to je situacija u kojoj uživaju uzgajivači ali i prerađivači lososa. Među njima je i mešovita srpsko-danska firma „Barbe Seafood“, u čijem pogonu u Požegi se trenutno dimi i prerađuje losos dopremljen iz Norveške i Čilea, da bi kasnije, kao gotov proizvod, krenuo nazad ka kupcima u nordijskim zemljama, ali i u Italiji, Francuskoj i Austriji, a sve više i ka tržištima Turske i Rusije.

– Tražnja za lososom je ogromna, i u proseku raste za po 5% godišnje u Evropskoj uniji, a 7% na svetskom nivou. U isto vreme, cena mu je visoka, čak i kao sirovini, tako da nije od presudne važnosti gde će se organizovati prerada, niti koliki su troškovi transporta, jer su kupci spremni da plate za kvalitet – objašnjava partner i suvlasnik „Barbe Seafood“, Miloš Blažić. To su, kaže, ključni razlozi zašto je posao sa lososom isplativ u zemlji koja nije proizvođač sirovine, niti može da ponudi ozbiljno tržište za plasman gotove robe, ali zato ima dobar geografski položaj i povoljnu cenu radne snage.

Kada je reč o lososu, prilike na svetskom tržištu su iznenađujuće pozitivne, i to od 2014. kada se, paradoksalno, proizvodnja u Norveškoj našla u problemima zbog pojave parazita u uzgajalištima. To je prouzrokovalo pad obima proizvodnje i poguralo cenu lososa na gore, dok je tražnja na svim tržištima ostala visoka sa trendom daljeg rasta. Norveškim izvoznicima dodatno je išlo na ruku slabljenje domaće valute (krune), kao i to što su se konzumenti iz Evropske unije već navikli da kupuju losos koji se u ogromnim količinama pojavio na njihovim tržištima nakon uvođenja sankcija velikom uvozniku – Rusiji. U isto vreme, druga proizvođačka velesila ,Čile, suočila se sa padom profitabilnosti sopstvenih uzgajališta zbog preterane proizvodnje, kao i rasta troškova poslovanja.

Riblja birokratija

Zahvaljujući pozitivnim globalnim trendovima i domaćim firmama se pruža prilika da iskoriste svojevrsni bum na tržištu lososa, a Miloš Blažić je uveren da će tako i biti. Blažić je diplomirani veterinar koji priprema doktorsku disertaciju iz oblasti tehnologije prerade pastrmke i lososa, a znanje i iskustvo sticao je kroz organizovanje proizvodnje u dve danske, jednoj letonskoj i jednoj domaćoj fabrici za preradu ribe – „Natural fish“, gde je i upoznao danskog partnera u kompaniji, Brajana Tigesena. Pre nešto više od godinu i po dana, dok su razmišljali kako da pokrenu projekat u Srbiji, saznali su za fabriku u Požegi, koja se ne koristi a za sada odgovara njihovim potrebama.

– Šteta što nema veće kapacitete. Pravljena je za preradu pastrmke od 250 grama, a mi radimo sa ribom koja je i dvadeset puta teža. Odgovara nam, ipak, kao ’probni’ pogon, za koji smo kompletnu opremu nabavili i uvezli iz Danske – kaže Blažić.

„Barbe Seafood“ u Požegi prerađuje i dimi losos pastrmku i lososa, trenutno zapošljava 40 radnika a Blažić najavljuje da bi u najkraćem roku trebalo da im se pridruži barem još dvadesetoro kolega koji su na obuci, kao i da će fabrika uskoro dostići punu uposlenost kapaciteta sa oko 80 radnika u tri smene. Pogon može da preradi oko 160 tona sirovog lososa, odnosno da za krajnje kupce proizvede 100 tona dimljenog lososa mesečno.

S obzirom na interesovanje i tražnju kupaca, već planira proširenje proizvodnje, i to u formi greenfield investicije.

Ilustracija – Planiramo da 2017. pokrenemo projekat vredan oko 7 mil EUR, koji podrazumeva izgradnju fabrike veličine 5.000 kvadratnih metara, kapaciteta prerade 400 do 500 tona mesečno, i koja bi zapošljavala oko 300 radnika. Već proveravamo određene lokacije u Srbiji, i nadamo se da ćemo naići na podršku države i lokalnih samouprava, pošto „Barbe Seafood“ već ima ponude da novi pogon otvori u Bugarskoj ili Belorusiji – kaže Blažić.

Sirovina dolazi uglavnom iz Norveške, Čilea, Kanade i Škotske, zemalja koje su najveći proizvođači lososa. On se uzgaja na „morskim farmama“ ili izlovljava (u radnjama i tanjirima je daleko prisutniji „gajeni“ nego divlji losos). Za razliku od svoje bliske rođake pastrmke, losos ne može da se gaji u Srbiji, pošto živi u hladnoj morskoj vodi. Ipak, uživa određenu „zaštitu“ i kod nas.

– Sistem uvoznih dozvola uspostavljen je kako bi se zaštitili domaći proizvođači ribe, što je u redu. Ali, iako se losos ne proizvodi u Srbiji, nama je, takođe, neophodna uvozna dozvola na koju se prilično čeka – upozorava Blažić na nelogičnost domaćeg sistema.

– Pravni okvir za rad u ovom sektoru nije jednostavan, i zato smo zahvalni koleginicama i kolegama iz republičke Uprave za veterinu na tome što su nam svojim tumačenjima pomogli da propise pravilno primenimo u praksi, i tako nam olakšali poslovanje.

U isto vreme, veruje da bi domaći proizvođači pastrmke mogli puno da nauče od kolega iz Danske i Norveške, a pogotovo kada je reč o kontroli kvaliteta, sledljivosti proizvoda i upotrebi moderne tehnologije za preradu.

– Norvežani su, verovatno, najdalje otišli u promociji lososa kao njihovog nacionalnog brenda. Bilo bi veoma korisno da se organizuju obuke ili radionice u kojima bi, zajedno sa domaćim, učestvovali norveški ili danski uzagajivači, da se prenese znanje i predstave prilike za razvoj posla u ribarstvu. Kada se prati potražnja na evropskom tržištu, vidi se da je ona značajna, da stabilno raste i da je tržište gladno kvalitetne ribe.

Losos mi, draga, ispeci

Samo Norveška je tokom januara u Evropsku uniju izvezla 56.000 tona lososa, dok je prema istoku kontinenta otišlo 2.400 tona, a najviše u Ukrajinu, Belorusiju i Tursku. Do Srbije stigne zanemarljivo malo, što i nije iznenađujuće s obzirom da se naša zemlja ističe čak i u regionu po niskom učešću ribe u ishrani, a pogotovo skupe, kakav je losos.

Ipsosovo Brandpuls istraživanje iz 2013. potvrdilo je da se riba u Srbiji na trpezi pojavi najčešće ako je post, slava ili praznik, dok humoristički sajt Vukajlija podseća da smo, zapravo, rekorderi kada je reč o konzumiranju ribe, ali samo na jedan dan, Svetog Nikolu. Nešto dublja analiza navika kupaca koju je Ipsos uradio pokazala je, ipak, da se navike sporo ali sigurno menjaju, između ostalog i zbog sve bogatije ponude sveže, smrznute ili panirane ribe u maloprodaji. Riba se na prosečnoj domaćoj trpezi nađe jednom u 10 do 15 dana, a kao ključni razlozi za takav izbor kupaca navode se visoka cena u odnosu na kupovnu moć, drugačije navike u ishrani, ali i neinformisanost o značaju rečne i morske ribe za očuvanje zdravlja.

Miloš Blažić veruje da je zajednički interes proizvođača ribe i države da promovišu veću upotrebu ribe u ishrani građana. Predlaže i veoma konkretan cilj popularizacije ribe na trpezi:

– Poznato je da su kardiovaskularna oboljenja veoma rasprostranjena u našem društvu, pa bi reklamiranje i podsećanje građana da češće jedu ribu sigurno bio i jedan vid prevencije.

Svetska organizacija za hranu FAO već uveliko radi na tome, oslanjajući se na projekcije da će broj stanovnika na planeti porasti na devet milijardi do 2050. godine i da sva ta gladna usta treba snabdeti neophodnim proteinima. Povećanje upotrebe ribe u ishrani jedan je od ciljeva FAO, kako bi se povećane potrebe za proteinskim izvorima podmirile na održiv način.