Narodni direktor pa majstor za cipele – Vlajko Vuković prešao put od spoljne trgovine do očevog zanata
| Izvor: Politika

Šezdesetogodišnji Vlajko Vuković iz Ribnice, kraljevačkog prigradskog naselja, bavio se nekada spoljnom trgovinom, onda je bio i direktor u uspešnom trgovinskom preduzeću, a sada je vlasnik obućarske radnje i u njoj jedini majstor obućar. Za svaki posao spremao se ozbiljno, smatrao je da je najpre važna škola pa, korak po korak, do potrebnog iskustva.

Tako se, posle stečene diplome na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, polovinom devedesetih, zaposlio u tadašnjem trgovinskom preduzeću „Stoteks“. Postao je referent za spoljnu trgovinu, ali da bi trgovao sa celim svetom učio je, i na beogradskom Institutu za strane jezike položio poslovni kurs engleskog jezika. Tome je dodao i sertifikat za poslove spoljne trgovine koji je dobio od tadašnje Privredne komore. I, doznaje „Politika“ u razgovoru sa Vukovićem, bilo je i po obimu i zaradi značajnih poslova sa inostranim partnerima, a „Stoteks“ je tada važio za moćnu trgovinsku firmu, ne samo na kraljevačkom području. Sasvim prirodno, u procesu generacijske smene rukovodstva, kao i smanjenja izvoznih poslova zbog rata i sankcija, 1991. godine Vuković menja posao, seda u direktorsku fotelju. Postaje direktor maloprodaje, rukovodi lancem „Stoteksovih“ prodavnica na području Srbije i Crne Gore u kome je bilo oko četrdeset prodavnica. Pitamo ga kakav je direktor bio, a on, kao iz topa, kaže:

– Narodni, nisam bio strog, ali sam tražio da se radi. Mada, vidite, čim postaneš direktor ili neki funkcioner, menja se situacija, ljudi se menjaju. Na posao sam, recimo, uvek dolazio biciklom i dok sam bio referent jednu ili dve su mi ukrali, ali kad sam seo u fotelju po dvojica, trojica su me ujutro čekala da bicikl preuzmu i smeste na sigurno – priča Vlajko, dodajući da je bio dobar s kolegama i da je u kolektivu u jednom periodu bilo pozitivne atmosfere.

– Pamtim, neko mi je doneo ona šaljiva pravila o ponašanju kad se dođe kod šefa. Bilo ih je 12, a dodam još jedno, dopišem: „Ne dolazi kod šefa praznih ruku“. Dođu poslovođe, gledaju to i bi lepo dok ne poče da se menja poslovna, a i međuljudska atmosfera u kolektivu, pa mi jedan od radnika reče: „Dobro, doći ćemo mi s motkama u rukama“. I, bogami, ubrzo dođe do sličnog nezadovoljstva. Doduše, radnici su mi rekli: „Ti, Vlajko, ne moraš da podnosiš ostavku“, ali ja sam hteo da delim sudbinu tog rukovodećeg tima i tako sam direktorovao tačno 100 dana – objašnjava nam Vuković.

Onda je odlučio da napusti „Stoteks“ i za život zarađuje nastavljajući obućarski posao svog oca Nenada, po kome se i zove obućarska radnja ispred porodične kuće. Prisetio se šta ga je otac učio, kako je počeo od čišćenja ostataka lepka na obući pa dalje…

– Kad mi je otac umro, odlazio sam po savete kod poznatih kraljevačkih obućara Vlaja i Branka. Pamtim i danas kako su mi govorili da ponekad stanem ispred tezge, da se nađem u ulozi mušterije, ili drugi savet: „Samo ti znaš da li je dobro, ako nisi zadovoljan – odlepi pa ponovo“. Toga se i danas držim. Za majstorski ispit napravio sam deset cipela i pred komisijom od poznatih kraljevačkih obućara polagao za majstora, pa sam i dobio „majstorsko pismo“. – ističe majstor Vuković.

Sada živi od tog majstorluka, popravlja, a izrađuje i novu obuću. Pod sopstvenom markom „Bosonoga“ proizvodi kožne cipele „broderice“, sandale „rimljanke“, „gladijator“, a u planu su mu i ženske sandale u kombinaciji kože i mekog drveta.

– Nama tu zarade da budeš bogat. Kažu biće sve više posla, jer nema narod para, mora da popravlja obuću. Nije tačno, zarada je od onog ko popravlja skupocene cipele, a sirotinja kupuje jeftine kineske koje se i ne popravljaju – objašnjava nam Vlajko Vuković, obućar s fakultetskom diplomom, majstorskim pismom, sertifikatom za spoljnu trgovinu, odličnim znanjem engleskog jezika… Kako bi se danas reklo, sa CV-jem za ministra…