Nedostatak finansija koči reciklažu – Bolja naplata takse i promena zakonske regulative doprineli bi rešavanju ekoloških problema i zapošljavanju novih radnika

Nedostatak finansija koči reciklažu – Bolja naplata takse i promena zakonske regulative doprineli bi rešavanju ekoloških problema i zapošljavanju novih radnika

Srbija godišnje proizvede oko 100.000 tona opasnog otpada. To se pre svega odnosi na industrijski otpad, kao što su motorna ulja, gume, baterije, akumulatori, elektronski i električni uređaji koji posle svog životnog veka predstavljaju opasan otpad. Ukoliko se ne tretira na adekvatan način, zbog brojnih opasnih materija koje sadrži može da prouzrokuje ozbiljne negativne posledice po zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Veliki broj opasnih materija utiče na kontaminaciju zemljišta, vode i atmosfere, a zbog svojih kancerogenih svojstava posredno prouzrokuje maligna oboljenja i druga oštećenja zdravlja kod dece i odraslih.

Ana Petrović Vukićević, predsednica Udruženja Reciklera Srbije, kaže za eKapiju da se u Srbiji zahvaljujući kompanijama koje upravljaju opasnim otpadom godišnje tretira oko 60.000 tona opasnog otpada, što podrazumeva prikupljanje, transport, skladištenje i izdvajanje opasnih materija iz otpada.

– S obzirom na to da u Srbiji, ali i u zemljama u okruženju, ne postoji nijedno postrojenje za konačan tretman opasnog otpada, tretirane opasne materije se pod strogim uslovima izvoze u zemlje EU gde se dalje zbrinjavaju ili tretiraju u specijalnim fabrikama. Takav princip primenjuju sve zemlje EU, gde troškove tretiranja otpada odnosno trajnog zbrinjavanja snosi sam zagađivač u skladu sa evropskim principom – zagađivač plaća plaćanjem eko takse.

Ana Petrović Vukićević navodi da potencijal za rast postoji jer je reciklažna industrija sa svom tehnologijom sposobna da tretira i veće količine opasnog otpada.

– Ipak, u ovom trenutku, dok se suočavamo sa problemima nestabilnog finansiranja ne možemo da razmišljamo o rastu reciklaže već samo o rešavanju tih problema.

Objašnjavajući problem finansija, naša sagovornica kaže da Uredba o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada definiše da je proizvođač-zagađivač dužan da plaća eko taksu od nekoliko procenata u zavisnosti od vrste proizvoda na ime pokrića troškova upravljanja opasnim otpadom.

(Foto: franz12/shutterstock.com)- Međutim, nisu svi zagađivači revnosni u plaćanju ekotakse, jer se procenjuje da se godišnje naplati svega 30%. Prošle godine od ekološke takse naplaćeno je 7,5 milijardi dinara – kaže Petrović Vukićević.

U Ministarstvu zaštite životne sredine su svesni da se poboljšanje naplate ekološke takse može svakako poboljšati efikasnijom i efektivnijom intersektorskom saradnjom nadležnih organizacionih jedinica u Ministarstvu nadležnom za poslove zaštite životne sredine koje u okviru svoje nadležnosti sprovode podzakonska akta u vezi sa dodelom podsticajnih sredstava, kao i Agencije za zaštitu životne sredine.

Resorni ministar Branislav Nedimović je u medijima nedavno naveo da su „ušli u jedan sistemski način rešavanja tog problema i da su tužili sve koji nisu platili eko taksu“.

Iako zakoni propisuju da se sredstva koja se prikupljaju od zagađivača moraju trošiti za zaštitu životne sredine, prema rečima predsednice Udruženja Reciklera Srbije, za tu svrhu u našoj zemlji određene su samo dve milijarde dinara.

– Taj iznos nažalost nije dovoljan jer je za 60.000 tona opasnog otpada godišnje potrebno oko 3 milijarde dinara. Problem je nastao ukidanjem Fonda za zaštitu životne sredine 2013. godine. Količine prerađenog otpada su rasle, a naknade, u nedostatku tela (fonda) koje se tim pitanjem bavi, nisu usklađivane. Nepredvidivost u poslovanju značajno je uticala na obim reciklaže, broj zaposlenih i finansijske parametre. Pored toga, postoji i zakonska obaveza koja predviđa da se opasne materije iz prerađenog otpada u roku od 12 meseci trajno zbrinu, a to je kod nas moguće samo ako ih izvezemo iz zemlje na konačan tretman, zašta u ovom trenutku nema dovoljno sredstava jer je zbrinjavanje opasnog otpada kao i njegov transport u inostranstvo veoma skupo.

Problemi mogu da se prevaziđu ukoliko bi se stabilizovao sistem finansiranja, ukoliko bi 100% zagađivača plaćalo eko taksu i ukoliko bi se novac od naplate eko taksi, kako Zakon propisuje, vraćao u oblast zaštite životne sredine pa samim tim jednim svojim delom i u reciklažnu industriju, zaključuje Petrović Vukićević.

Reciklaža ambalažnog otpada

(Foto: Africa Studio/shutterstock.com)Najmanje 15.000 ljudi u Srbiji se bavi sakupljanjem otpada za reciklažu. Pored toga, postoji još par desetina malih preduzeća koji se bave reciklažom ambalažnog otpada i preko stotinu koji se bave sakupljanjem istog. Kad posmatramo sektor u celini, uključujući i neformalne sakupljače sekundarnih sirovina, procena je da bar 20.000 ljudi živi od reciklaže ambalažnog otpada.

U Srbiji se najviše recikliraju stari papir i plastika, pre svega PET boce i polietilenska folija. Postoje i kapaciteti za reciklažu otpadne drvene, staklene, metalne ambalaže, tetrapaka.

Činjenica da javna komunalna preduzeća i dalje odlažu 95% sakupljenog smeća na deponije govori ne samo da ne postupamo s otpadom na ekološki odgovoran način, već i da kao država ne prepoznajemo potencijal za ekonomski rast koji leži u preradi otpada, kaže za naš portal Kristina Cvejanov, predsednica Srpske asocijacije reciklera ambalažnog otpada.

– Za reciklere ambalažnog otpada ključni problem je što sistem upravljanja ambalažnim otpadom ustanovljen setom zelenih zakona 2009. godine ne daje očekivane rezultate. Država je Zakonom o ambalaži i ambalažnom otpadu omogućila industriji zagađivača, kompanijama koje na tržište plasiraju proizvode u ambalaži koja nakon upotrebe postaje otpad da preko operatera sistema koje sami osnivaju plaćaju naknadu za ambalažu koja je namenjena ulaganjima u infrastrukturu za sakupljanje ambalažnog otpada radi reciklaže. Međutim, ovako postavljen sistem sve više podseća na situaciju da „koza čuva kupus“, jer se pokazalo da je prvenstveno interes obvezničke privrede da plaća što manje, te je danas naknada za ambalažni otpad koju zagađivači plaćaju ne samo najniža u Evropi, već i nekoliko puta niža u poređenju sa zemljama u regionu. Logično je da su samim tim i investicije u infrastrukturu za sakupljanje ambalažnog otpada nedovoljne da bi mogle da prate planiran rast nacionalnih ciljeva za reciklažu koje je država propisala u skladu sa ciljevima Evropske unije ili da obezbede razvoj potencijala koji leži u reciklaži.

Kako navodi Cvejanov, na terenu se vide posledice takvog stanja. Rast obima sakupljanja u većini materijala gotovo i da ne postoji, a najveći procenat otpada koje naše fabrike recikliraju dolazi od neformalnih sakupljača koji se nalaze u sivoj zoni.

– Došli smo u situaciju da industrija zagađivača održava postojeći sistem i ispunjava svoje zakonske obaveze zahvaljujući radu na crno ekonomski ugroženih grupa koji, bez bilo kakve finansijske ili institucionalne podrške, sakupljanjem otpada prehranjuju svoje porodice. Ovakvo stanje je na duge staze neprihvatljivo, a sasvim sigurno ne možemo u Evropsku uniju sa sistemom koji ne može da odgovori njenim zahtevima. Ukoliko država Srbija postane članica EU, a ne uspe da dostigne propisane ciljeve za ponovno iskorišćenje i reciklažu ambalažnog i komunalnog otpada, ne zatvori divlje i nesanitarne deponije kojih ima oko 3.500 građani Srbije će morati skupo da plaćaju kaznene penale.

Asocijacija već dve godine bezuspešno traži da se izmenama Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu uredi postojeći sistem kako bi mogao da prati potrebe tržišta i procesa pristupanja Evropskoj uniji.

– Na nedavno održanoj Skupštini asocijacije jednoglasno smo doneli odluku da se ponovo obratimo resornom Ministarstvu sa zahtevom da se do septembra ove godine definišu hitne mere za unapređenje, ili bolje rečeno, spašavanje postojećeg sistema upravljanja ambalažnim otpadom. Ako i ovaj put administracija ne bude imala sluha i volje da se uhvati u koštac s problemima sa kojima se ne samo mi recikleri suočavamo, već i čitav sektor upravljanja otpadom, nećemo imati izbora nego da tražimo uvođenje depozitnog sistema kao alternativu postojećem.

U depozitnom sistemu, koji je najsličniji kaucijskom sistemu za povratnu staklenu ambalažu, potrošač pri kupovini proizvoda u plastičnoj, staklenoj boci, limenki plaća depozit koji mu se vraća kad praznu ambalažu donese u prodavnicu.

(Foto: franz12/shutterstock.com)- Ovakav sistem postoji u mnogim zemljama Evrope i obezbeđuje da se sakupi i reciklira i do 90% ambalažnog otpada pod depozitnim sistemom. Nažalost, industrija koja na tržište plasira ambalažu je najveći protivnik depozita iako je daleko efikasniji od postojećeg. Naime, troškovi uvođenja depozitnog sistema zahtevaju povećanje naknade koju obveznička industrija plaća za zbrinjavanje pakovanja proizvoda koja nakon upotrebe zagađuju životnu sredinu, pa je njihov otpor ovakvim promenama logičan.

Postrojenja za tretman opasnog otpada

Iako je bilo najavljivano da će Srbija dobiti postrojenja za tretiranje opasnog otpada, izgleda je je „zakočilo“ kod lokacije.

Od 2003. godine je bilo više pokušaja, odnosno inicijativa za planiranje i izgradnju postrojenja za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada (Šabac, Ćuprija, Ćićevac, Žitište), koje su pokretane uz podršku Evropske unije (CARDS program 2003-2004 ili IPA 2009 program). Zbog ogromnog protivljenja javnosti koje bi potom dovelo i do odsustva političke podrške na lokalnom nivou, svi dosadašnji pokušaji da se pronađe lokacija za izgradnju ovakvog postrojenja su obustavljani već u inicijalnoj fazi, kažu za eKapiju u Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine.

U 2012. godini su počeli pregovori sa opštinom Stara Pazova o izgradnji ovog postrojenja na parceli od oko 15 hektara pored već postojeće komunalne zone opštine Stara Pazova. Zbog negativne kampanje u javnosti protiv ovog projekta, kao i dugog perioda koji je potreban da se uradi eksproprijacija, Opština je 2014. odustala od stare i odredila novu lokaciju na zemljištu u blizini vojnog aerodroma Batajnica. Međutim, ovog puta nije dobijena saglasnost Ministarstva odbrane.

Buduća podrška EU za nastavak realizacije projekta bi bila uslovljena pronalaskom lokacije, za koju bi morali prethodno da se urade prostorni plan i plan detaljne regulacije, pa da resorno ministarstvo proba da se nastavak projekta realizuje kroz neki novi IPA program. Od tada nije bilo novih aktivnosti na realizaciji ovog projekta.

Kompletan sadžaj Tematskog biltena: Kreiranje nove vrednosti – reciklaža, obnovljiva energija, ekologija možete pročitati OVDE.

Pročitajte takođe

IFC i Opportunity banka obezbedili 6,5 mil EUR za poljoprivrednike, mikro i mala preduzeća

IFC i Opportunity banka obezbedili 6,5 mil EUR za poljoprivrednike, mikro i mala preduzeća Međunarodna …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *