Zbog monopola banaka, većina preduzetnika nije uzela ni dinar kredita

Preko 62 odsto od 121.000 firmi registrovanih u Srbiji u poslednjih pet godina nije uzelo ni dinar kredita, a čak 67 odsto od oko 217.000 preduzetnika nije ni pomišljalo na pozajmicu kako bi uvećali obim poslovanja ili inovirali proizvodnju.
kredit
Oslanjaju se isključivo na zaradu iz sopstvenog biznisa, pa je sasvim izvesno da velika većina poslovnog sveta i ne pomišlja na ozbiljnije ulaganje. A bez stalnog investiranja, poboljšanja, nema razvojnog poslovanja.
Kako je velika većina naših firmi orijentisana na unutrašnje izvore novca, inoviraju samo u najnužnije i to samo ako nije neophodno izdvojiti znatniju svotu novca. Takodje, propuštaju povoljne poslovne prilike za nove linije, proširenje proizvodnog programa, a na prste jedne ruke se mogu poborajati oni koji su otvorili poneko novo radno mesto. Polako gube konkurentnost i poslovanje se svodi na tavorenje.
Snižavanje privredne aktivnosti je naročito vidljivo u sektoru mikro, mini i malih preduzeća (u Srbiji je samo 336 velikih firmi sa više od 150 radnika), te je uočljivo da su nekadašnji nosioci privrednog dinamizma opasno zakočili i postali potpuno vezani od oporavka srpske privrede, od čega im zavisi ne samo (skroman) profit, već sve više i goli opstanak. Ovakav trend često navodi vlasnike da smanje aktivnost bukvalno na minimum i veći deo biznisa preusmere na crno tržište.

baner1
Zašto se preduzetnici i vlasnici mali firmi uzdržavaju od pozajmljivanja novca?
Možda nije jedini, ali osnovni razlog je izuzetno mali broj izvora finansiranja, a zbog toga i načina zaduživanja. Za razliku od zemalja tržišne privrede, u nas, po Zakonu o bankama iz 2002. godine, jedino banke imaju pravo da trguju novcem, štedionice ne postoje, a pozajmljivanje novca od firme sa viškom kapitala je zabranjeno. To je od banaka stvorilo izrazite monopoliste, tim pre što je u nas tržište kapitala slabo razvijeno, pa je finansiranje preko berze emitovanjem dužničkih ili hartija od vrednosti preduzeća, pravi raritet.
Moglo bi se reći da je cela regulativa finansiranja podređena bankarskom interesu. Oblast standarda finansijskog izveštavanja i računovodstva nam je traljavo pravno uređena, tek za 107. mesto među 140 država koje obuhvata analiza Svetske banke. Kako smo po zaštiti manjinskih akcionara tek na 138. mestu, ne čudi što u nas preko berze akcije, jedni od drugih, pretežno kupuju tajkuni.
Kako da običan svet u ovakvim okolnostima kupi desetak akcija neke firme i uvrsti se u male ulagače? Uostalom, Zakon o investicionim fondovima (preko kojih se kupuju akcije) donet je tek 2007. godine, kada su sve bolje firme rasprodate, a još nisu doneti svi neophodn propisi o nebankarskim finansijskim institucijama. Otuda je u svetu uobičajeni izlazak na berzu radi sakupljanja kapitala za razvojni projekat ili krupan poslovni poduhvat, u nas mali medijski događaj.
Banke u nas, pogotovo od početka svetske krize, orijentisale su se na finansiranje države, znatna sredstva su im slobodna na računima, što je omogućila ista ta finansirana država snižavanjem obavezne devizne rezerve na 23 za devizna, odnosno 5,5 odsto za dinarska sredstva. Tako su čak i one firme koje bi se odlučile za bankarski kredit praktično odbijene, jer je kamata za četiri do sedam procentnih poena viša nego što bi inostrani konkurent plaćao svom finansijeru. Visoke kamate dobrim delom su omogućene upravo niskom obaveznom rezervom.
Zakon o lizingu takođe ima rešenja koja nisu povoljna za male klijente. Epilog je da su preduzetnici i mala preduzeća udaljena od mogućnosti finansiranja novcem sa tržišta i upućena isključivo na sopstvenu akumulaciju. A to je nedovoljno za razvoj i vodi laganoj, ali izvesnoj dubiozi. Naravno da ima još razloga preduzetničke uzdržanosti spram pozajmljivanja, ali ipak, monopol banaka je toliko izažen da bez promene Zakona iz 2002. godine nema pomaka ni za korak. A i svi drugi razlozi su u velikoj meri iznikli na ekstremnoj dominaciji bankarskog sektora. (Živan Lazić)